NIN-ova nagrada prvencu “Luzitanija”

Žiri u sastavu: Božo Koprivica (predsednik), Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić, Tamara Krstić i Zoran Paunović na završnoj sednici održanoj 15. 01. 2018. godine doneo je odluku da NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku, objavljen u 2017. godini, dodeli Dejanu Atanackoviću za roman LUZITANIJA u izdanju „Besne kobile“. Za nagrađeni roman glasali su Tamara Krstić, Zoran Paunović i Mihajlo Pantić. Za roman Mire Otašević GORGONE (izdavač Geopoetika) glasao je Božo Koprivica, a za roman Srđana Srdića SREBRNA MAGLA PADA (izdavač Partizanska knjiga) glasala je Jasmina Vrbavac.

U najužem izboru bili su i romani Jovice Aćina SRODNICI (izdavač Laguna) i Davida Albaharija DANAS JE SREDA (izdavač Čarobna knjiga).

U romanu Luzitanija pripoveda se fantazmagorijsko alegorijska povest iz vremena Prvog svetskog rata, viđenog iz višestruko pomerene, višeslojne perspektive. Ukrštajući erudiciju i snažnu imaginaciju Atanasijević stvara kompleksnu sliku sveta u kojoj se ludilo doživljava kao ostrvo razuma u sveopštoj sumanutosti ratne stvarnosti. Delom oslonjen na tradiciju fantastičkog realizma, delom nastajući na transponovanju i očuđenju dokumentarne građe, a delom na saznanjima iz prirodnih nauka i psihologije, roman Luzitanija sklopljen je od niza dinamičnih, vizuelno i retorički upečatljivih poglavlja. Preispitujući temu ludila kao utočišta i kao načina suprotstavljanja haosu Atanacković ispisuje priču koja sugestivno nadilazi sopstvene vremenske i prostorne koordinate i izrasta u univerzalnu priču o temeljnim egzistencijalnim i društvenim pitanjima savremenog sveta.

O autoru:
Dejan Atanacković (Beograd, 1969) Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu i saradnji studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija. Luzitanija je njegov prvi roman.

Ser Tomas Lipton, putujući kroz okupiranu Srbiju u pratnji Crvenog krsta, upoznaje stanovnike i principe utopijske države nastale na tlu beogradske psihijatrijske bolnice. Gospodin Teofilović, srpski iseljenik u Njujorku, preživljava potapanje prekookeanskog broda, i na svom putu ka Beogradu luta rovovima Zapadnog fronta i podzemnim tunelima u koje ga upućuju neobični vodiči. Taksidermist u službi Kraljevine Srbije, Vasilije Arnot, pada u nemilost i bežeći iz Beograda pred nerazumljivom pretnjom upoznaje se s tajanstvenim sadržajima firentinskog Muzeja prirodnih nauka. Sred Balkanskog rata, Nestor, mobilisani umetnik, u potrazi za izgubljenom četom, tumara šumama Srbije i zakopava deo po deo kostura nepoznate žrtve. Tragajući za nestalim ocem, mlada Amerikanka srpskog porekla suočava se sa skrivenom istorijom svoje porodice. Isprepletane priče koje čine tkivo romana, priče o putovanjima, lutanjima, preobražajima i nestajanjima, stiču se i ukrštaju u sobama, hodnicima i dvorištu najmanje države na svetu, zasnovane na najdubljem i najneravnopravnijem sukobu – sukobu progresa i ludila.

„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. „

Nikola Dragomirović

Luzitanija, zamišljena kao utopijski roman, u osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. Dom za s uma sišavše je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.

„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. “ Nikola Dragomirović

“Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici spro¬vede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo ko¬liko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.”

Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.

Izvor: www.besnakobila.co.rs

 

Podelite na mrežama