Obrazovanje traži inovacije

Luka Rangelov

Prema Međunarodnom programu procene učeničkih postignuća PISA (Programme for International Student Assessment), koji rade učenici prve godine srednje, kaže da je Srbija prosečna u reproduktivnom znanju, dok su naši učenici u funkcionalnom znanju pokazali jako slabe rezultate, i nalaze se među poslednjima u Evropi.

Ono što takođe zabrinjava, jeste to da je, prema PISA-i, nivo anksioznosti kod učenika u Srbiji deveti u svetu. Kada se nađu u ovom stanju, deca imaju osećanje bespomoćnosti i zabrinutosti, ali i straha, neretko povezanim sa panikom. Te njihove reakcije su vapaj za promenom pristupa u ocenjivanju, promenom sadržaja onoga što se uči i poziv u pomoć u trajnom sticanju pozitivne slike o sebi i čvrste vere u sopstveno znanje.
Klasična reproduktivna pitanja (npr. Koja je razlika između divljih i domaćih životinja) predstavljaju najniži nivo znanja prema Blumovoj taksonomiji, rekli bi oni koji se bave obrazovanjem .

To znači da od ukupno šest nivoa znanja koje svako dete može da pokaže (prisećanje, razumevanje, primena, analiza, evaluacija i kreiranje), kroz ova pitanja manifestuje se samo prvi nivo. Kreativnost, iskustvo i znanje stečeni kroz igru su glavni oslonci pri odgovaranju na bilo koje pitanje. Bez straha od grešaka i beskrajnog preispitivanja. Bez barijera. To se na dobar i deci prijemčiv način postiže ako se u praksi koriste zagonetne priče i misterije iza kojih sledi tajanstveno i zagonetno pitanje. Dete najpre zamišlja kontekst priče i poistovećuje se sa junakom koji rešava zagonetku. To je sve igra, a zagonetno pitanje se nalazi „na kraju tunela“ i omogućava detetu da završi igru u celosti. Kada reši zagonetno pitanje koje devojčica Marta (Misterije Ginkove ulice, U.Petrović) treba da savlada tokom svoje avanture, dete biva motivisano tim postignućem da pokuša da reši još neko. I još neko. I još neko.

Tako su deca satima spremna da se upuštaju u misaone avanture na kraju kojih ih čeka pitanje za mozganje. Saznanja se osvajaju kroz igru i tajanstvenu avanturu, a to nijedan reproduktivni način učenja ne može da ponudi.Pored toga što ne budi više nivoe saznajnih sposobnosti prosečnog deteta, jedno reproduktivno pitanje postaje dalji vodič u učenju. Deca nauče da traže u svojoj literaturi odgovore na takva pitanja ne produbljujući se aktivno u ono što uče, bez razmišljanja i povezivanja sa prethodnim iskustvom. Potencijalno ozbiljna posledica po dete, a kasnije i adolescenta koji počinje da traga za radnim i životnim iskustvom je nemogućnost da razmišlja na drugi način. Jedini način je onaj već ponuđen, godinama učen. Reproduktivni pristup priprema decu da se, pošto dobiju pitanje iz udžbenika, što bolje i efikasnije sete naučenog odgovora. na aktivno razmišljanje više navode pitanja koja su slična misteriji i zagonetki, pitanja koja spajaju naizgled nespojive delove i koja su deci zabavna. Uz ovakva pitanja deca uživaju u procesu, a produkt je manje bitan. Učenje se dešava usputno i kroz igru, deca lakše pamte podatke na ovakav način, a što je još interesantnije, deca traže još. Takvim pitanjima, bavi se NTC sistem učenja, čiji su autori Ranko Rajović i Uroš Petrović, koji uzima reproduktivna pitanja, i pretvara ih u asocijativna, misteriozna, i ona koja teraju na razmišljanje.

Primarna uloga NTC programa je upotreba novih otkrića iz područja neuronauke u učionicama i u svakodnevnom životu. Program NTC učenja je sastavljen iz različitih aktivnosti i igara za decu, koje se temelje na saznanjima o razvoju i radu mozga i koje, kako mnoga istraživanja pokazuju, imaju pozitivan efekat na razvoj mozga u periodu kada je to najvažnije, u periodu najintenzivnijeg rasta i razvoja, od rođenja, pa do približno desete godine starosti. Igra kao unutrašnja motivacija deteta je ključni faktor NTC programa.

Program NTC se već devetu godinu sprovodi u nekolicini evropskih država, a počeo je da se širi i van granica Evrope. NTC program se sprovodi u 17 država Evrope, a akreditovan je od strane Ministarstva obrazovanja u 7 država (Srbija, Slovenija, Hrvatska, Češka, Crna Gora, Makedonija i Bosna i Hercegovina). U drugim državama, sprovodi se u saradnji sa obrazovnim institucijama (Italija, Grčka, Švedska, Island, Mađarska, Rumnija, Bugarska, Švajcarska, Slovačka i Poljska).
NTC program karakterišu zadaci i aktivnosti koje podrazumevaju kompleksne motoričke aktivnosti uključujući finu motoriku, dinamičku akomodaciju oka, rotaciju, ravnotežu, i kretanje, misaone klasifikacije, misaone serijacije i asocijacije, i rad na razvoju divergentnog i konvergentnog mišljenja, kao i funkcionalnog znanja. Sve aktivnosti NTC programa se sprovode kroz igru, koja kao osnovna potreba deteta predstavlja ključni faktor sprovođenja NTC programa.

Važno je pratiti ponašanje deteta i uviđati kakva uverenja imaju o pitanjima vezanim za školu, ocenjivanje, usmenu diskusiju i slično. Procenite da li su ta uverenja funkcionalna ili pak, ometajuća i obeshrabrujuća. Ponudite razgovor. Ohrabrite. Primenjujte pomenute metode u školi i kod kuće. Deca koja greše prihvataju kasnije sebe kao osobe kojima je to dozvoljeno, a greške očekuju i kod drugih i smatraju ih sastavnim delom učenja i razvoja. Takva deca su slobodna deca, deca koja žive bez straha.

O obrazovanju su pozvane da govore institucije, centri i zavodi, stručni timovi, mediji, roditelji i nastavnici, svi. I treba da se osećaju pozvanim. Jedino što još uvek uporno izostaje jeste viđenje onih aktera zbog kojih obrazovanje postoji. Viđenje naše dece. Poslušajmo šta nam kažu. Budimo osetljivi na njihove probleme, a time budimo bar korak bliži otkrivanju dečijeg sveta i šire slike obrazovanja danas.

Luka Rangelov, student druge godine VŠK programa Savremene kulture

Podelite na mrežama