Novi senzibilitet učenja na daljinu

Piše: Prof. Dr Boban Tomić

Mere zaštite od pandemije virusa Covid19 izazivaju tektonske poremećaje u svim segmentima društvenog delovanja i organizovanja, širom planete. Promene u načinu funkcionisanja, koje smo ove godine iskusili zbog pandemije, primoravaju sve poslovne i javne delatnosti da se saobraze kriznim uslovima i vremenima. Ozbiljnost zaštitinih mera uslovljava i obrazovne procese i tehnologije da se prilagode novim uslovima i da iznađu pogodna bezbedna rešenja za realizaciju nastave i funkcionisanje obrazovnog procesa. Taj imperativ važi u celom svetu, za sve nivoe i vrste obrazovanja, od predškolskog do univerztetskog obrazovanja.

Jedan od prvih refleksa na krizu, tokom minulog proleća, uveo je nastavnike i učenike u formate elektronskog učenja putem virtuelnih platformi kao što su Zoom, Google učionica, Skype i sl. Mnoge škole i fakulteti su zahvaljujući online komforu ovih platformi uspešno završili prolećno polugođe odnosno semester. Zahvaljujući mogućnostima online učionica, korišćene su i  mogućnosti polaganja ispita na daljinu, elektronskih sednica radnih tela i organa obrazovnih ustanova, pa čak i prijemnih ispita na daljinu. Tako smo, nekako, priveli školsku godinu kraju i stvari smo uspeli da zadržimo pod kontrolom.

Međutim, nova školska godina i ponovljeni talasi Covid pandemije ove jeseni, donose nove probleme i dileme. Iako su u međuvremenu unapređene neke ranije (Google učionica, Moodle …) i pristigle neke nove (Lynda, Corsera, Codecademy …) mogućnosti učenja od kuće, oduševljenje za preseljenje iz prave u online učionicu nije uopšte veliko. Naprotiv, mini istraživanja i radna praksa pokazuju da su i  nastavnici i polaznici od osnovne škole do univerziteta, uglavnom protiv online nastave.

U razgovorima sa studentima čuo sam da im online učenje nije tako zanimljivo ni privlačno i da ih “smara” umesto da bude dinamično i interesantno. Studenti sa kojima sam razgovarao tvrde da online nastava u nekim delovima, posebno ako se kombinuje sa “učioničkom” nastavom može da bude korisna ali ako se svede samo na online nastavu onda gubi efekat. Oni veruju da je online nastava odlična kao pomoćni a manjkav kao osnovni alat za nastavni proces.

Nedostatak ličnog kontakta, nivo depersonalizacije, tehnička ograničenja u dvosmernosti komunikacije i slojevitost komunikacionog čina, razlozi su zbog kojih studentima online nastava smanjuje komfor i kreativnost. Svaka škola je svojevrsna zajednica, skup pojedinaca međusobno povezanih istim interesovanjima, vrednostima i osećajem pripadnosti. Otuda svako remećenje takve statusne ravnoteže može izvesti iz koloseka efikasnost i učinkovitost nastavnog procesa.

Naravno, neupitno je to da moramo koristiti virtuelne učionice za učenje od kuće u vreme kada pandemija ponavlja svoj opaki juriš na ljude. Bezbednost dece, studenata i svih nas mora biti na prvom mestu i zbog toga moramo istrpeti i nedostatke alata za online učenje. Pravo pitanje u ovakvoj situaciji moglo bi da ide ka softverskoj industriji to jest ka programerima. Pitanja na koja bi softverska industrija mogla da pronađe odgovore jesu ona koja se tiču većeg komfora i nivoa funkcionalnosti online učioničkih alata. Kako da onlajn alati povećaju stepen interakcije i bliskosti između učesnika u obrazovnom procesu a da se, pri tom, nastavna materija uspešno realizuje. Koje nove alatke, protokoli i obrasci mogu da nam “humanizuju” i efektiviziraju onlajn učenje?

Odgovori na ova pitanja su značajni najpre zbog toga da bi smo iz alata za učenje na daljinu izvukli maksimalne koristi, ali i zbog toga da bi smo onlajn okruženje za takvo učenje učinili prijatnijim i udobnijim. Naravno da žive lične kontakte i rad u neposrednom grupnom okruženju ne može da zameni nikakva tehnologija, ali ovde se radi o tome da iz komunikacione prakse učenja na daljinu treba eliminisati i najmanje kodne šumove, elemente entropije i “topljenja informativnosti” u procesu nastavnog rada.

Nesumnjivo je da će se broj platformi za učenje na daljinu povećavati svakodnevno, da će mnoge platforme polako postajati i baze znanja a ne samo goli komuniakcioni kanali. Međutim, one platforme koje u najskorije vreme nastavnom procesu dodaju značajne komponente zabave i igre (baš kao što to čini i neposredno grupno ponašanje u relanoj učionici) mogu imati najviše uspeha. Iskonska želja da se učenje obogati i oplemeni neposrednom zabavom i igrom čini učenje ne samo produktivnim već i značajno kreativnijim činom i procesom.

Podelite