Ljudi su vekovima manipulisali i izmišljali informacije – da bi ubeđivali, zbunjivali i zabavljali publiku. Žuta štampa je, takođe, odavno pristutna. Na primer, tokom Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su koristile propagandu da bi stekle podršku i podigle moral svojih građana. A Adolf Hitler je bio gospodar lažnih vesti.
Tu stupa na scenu medijska pismenost. Tridesetih godina prošlog veka, bivši novinar Klajd Miler pokrenuo je Institut za analizu propagande, koji je dizajnirao nastavni plan i program za prosvetne radnike da prenesu znanja učenicima kako da prepoznaju sedam različitih propagandnih alata.
Nazvao ih je „blistave opštosti“, definisao kao „pokušaj kolebanja emocija upotrebom sjajnih ideala ili vrlina, kao što su sloboda, pravda, istina, obrazovanje, demokratija na široki, opšti način“.
Škole decenijama podučavaju koncepte medijske pismenosti, ali očigledno nikada u okruženju poput današnjeg, gde posedovanje štampanih novina ili TV kanala nije potrebno za brzo širenje informacija. To je, u kombinaciji sa hiperpartijskom polarizacijom društva, dovelo do korišćenja vesti kao sredstva borbe od strane pojedinaca, političkih grupa i stranih zemalja.
Stari alati medijske pismenosti – provera izvora, oslanjanje na poznata prodajna mesta – nisu dovoljni kada haker u nekoj maloj zemlji lako može napraviti web stranicu koja izgleda legitimno, a zatim brzo zaraditi na hiljade dolara od oglašavanja dok lažne priče kruže. Informisanje iz društvenih medija stvara jedan izazov za drugim, od ozbiljnog do svakodnevnog.
Digitalna revolucija nam je donela lakši pristup informacijama, ali u svom patološkom nedostatku odgovornosti može jednako lako proširiti virus zbunjenosti i dezinformacija. Krajnja provera protiv netačne ili neodgovorne štampe nikada nije samo bolja obučenost novinara, ili više kritičara i etičkih kodeksa. Krajnji korisnici su ti koji bi trebalo da razlikuju sirove, posredovane informacije koje se vrte putem interneta i nezavisno, verifikovano novinarstvo.
Neka uputstva za proveru informaciju izgledaju stara i očigledna, ali ujedno su i dalje relevantna. Kao prva linija odbrane, potrebno je postaviti tri pitanja kada naiđete na vesti, naučne studije ili komplikovane podatke: Ko mi to govori? Kako oni to znaju? Kakvu korist imaju od prenošenja takve informacije?
Kada biste krenuli kod majstora, postavljali biste ovakva pitanja. Potrebno je da tako razmišljate i kada naiđete na informacije na društvenim mrežama.