Medijska pismenost u školi

Piše: Doc. Dr Violeta Kecman

Šta mogu da znam?
Šta treba da činim?
Čemu mogu da se nadam?
Šta je čovek?

Imanuel Kant (Immanuel Kant)

Mesto i uloga medija u globalnoj kulturi s početka 21. veka zahteva novi pristup učenju, usklađen sa velikim medijskim i tehnološkim promenama. Empirijsko upoznavanje sveta oko sebe i tradicionalno institucionalno usvajanje opštih civilizacijskih znanja putem usmene i pisane reči, pokazali su u poslednjim decenijama 20. veka svoja ograničenja. Nova epoha zahteva sposobnost kritičke percepcije moćnih slika multimedijalne kulture, razumevanje njihovog značenja, kao i razvijenu veštinu komunikacije i produkovanja medijskih poruka u novonastalim medijskim prostranstvima. Kulturni kontekst savremene epohe uslovio je pojavu medijske pismenosti, uže oblasti obrazovanja o medijima i za medije, koja ima esencijalni značaj za participaciju pojedinca u društvu 21. veka.

Moć medija stoji u činjenici da su mediji značajniji kreatori društvene i individualne stvarnosti. Mediji mogu dati značaj običnim ljudima i običnim događajima, uticati na stvaranje društvene istorije. Svet digitalnih medija svet je današnjih adolescenata. Zbog toga je važno da simulakrume iz njihovog okruženja, medijske sadržaje i poruke čija dijalektika orbitira između postojećih tradicionalnih znanja i rastućih mogućnosti novih medija i informacionih tehnologija, posmatramo kao dragocen korpus stimulusa za podsticanje njihovog kritičkog mišljenja. Posmatranje adolescenata i istraživanje uticaja koji na njih vrše mediji, omogućava sagledavanje pravca kretanja društvenih tokova u budućnosti. Istovremeno, uvidom u medijska pozicioniranja sopstvene društvene grupe u određenom istorijskom trenutku, adolescenti mogu da prepoznaju očekivanja koja zajednica pred njih postavlja. Učenje o medijskoj pismenosti obezbediće im kritičku autonomiju i omogućiti ovladavanje veštinama potrebnim za celoživotno učenje u svetu koji se stalno menja.

Savremene varijante nekadašnje epistolarne prakse – „vajberˮ (Viber), „voc’apˮ (WhatsApp) i „tviterˮ (Twiter) poruke, fotografije na „Instagramuˮ (Instagram), blogovi i komentari na socijalnim mrežama, u digitalnoj kulturi predstavljaju novo medijsko polje za izgradnju sopstvenog identiteta i veze sa spoljašnim svetom. Semiotički sistem medijske poruke sa kojim se pojedinac danas svakodnevno sreće, podrazumeva složeni multimedijalni (audio-vizuelni) jezik koji ima svoja pravila, dovoljno funkcionalna da izraze višeslojne koncepte i ideje o svetu. Velika brzina smenjivanja medijskih sadržaja sa kojima adolescenti danas svakodnevno dolaze u vezu, kao i semiotička i semantička slojevitost medijskih poruka, zahtevaju od društva odgovornost i uključenost u mogućnosti koje ove promene donose za obrazovanje. S obzirom na činjenicu da je jedan od osnovnih ciljeva obrazovanja sticanje i razvoj kompetencija za ispunjen i moralno odgovoran život u zajednici, priprema za život u multimedijalnoj kulturi od današnjih adolescenata zahteva ovladavanje veštinama „čitanjaˮ i „pisanjaˮ jezika slika i zvukova, artikulisanog na platformama modernih informacionih tehnologija. Savladavanje takvog „metajezikaˮ zapravo je nadogradnja stečenih znanja i veština bazične, alfanumeričke pismenosti.

Potrebno je da tradicionalni zahtevi nastave, koji su stavljali akcenat na reprodukciju znanja, ustupe mesto kvalitetu, funkcionalnosti i primenjivosti znanja. To ne znači da se usmeravanjem fokusa obrazovanja na razvijanje veština i sposobnosti obezvređuje „skladištenjeˮ informacija. Naprotiv, reč je o međuzavisnim pocesima koji se uzajamno prožimaju. Put do „skladišteneˮ informacije u ovom ključu podrazumeva aktivnu kritičku percepciju (umesto nekadašnje pasivne, zasnovane na reproduktivnom usvajanju znanja): selekciju, interpretaciju, analizu, evaluaciju, kao i medijsku produkciju i kretivnost. Ukratko, zahteva kritičko mišljenje.

Osnovni cilj kritičkog mišljenja je promišljanje o socijalnim i političkim okolonostima koje oblikuju našu stvarnost, razmatranje delovanja socijalnih i političkih činilaca i njihov uticaj na naša stanovišta, analiza odnosa moći, ljudskih delovanja i aktivnosti koje su njime uslovljeni. U skladu sa tim, medijskoj pismenosti u sistemu srednjeg obrazovanja, treba pristupiti u duhu transformativne kritike, koja podrazumeva postavljanje očekivanja pred pojedinca, u cilju njegove aktivne i odgovorne participacije u građanskom društvu. Kritička (transformativna) pedagogija, kao orijentacija u razvojnoj psihologiji, ima za cilj kritički orijentisano obrazovanje, odnosno učenika kao kritičkog pojedinca koji aktivno promišlja i deluje u građanskom društvu. Kritičko-emancipatorna uloga znanja podrazumeva kontinuirano preispitivanje društvenih okolnosti i svest o tome da se aktuelno društveno stanje može unaprediti. U sistemu obrazovanja, kritičko mišljenje treba da obuhvata emancipatorni saznajni interes, koji podrazumeva znanje kao sredstvo emancipacije učenika. U ključu kritičke pedagogije, kritičko mišljenje treba posmatrati kao esencijalno obeležje i cilj ukupnog nastavnog procesa – raznorodnih nastavnih aktivnosti i njihove analize, na osnovu kojih se konstruišu znanja.

U medijacentrično koncipiranom svetu tehnologije su i socijalni i kulturološki alati. Pomoću njih današnji adolescenti prezentuju sebe i uspostavljaju nove komunikacijske rituale. Međutim, dostupnost medija i njihovo svakodnevno korišćenje ne znače i razumevanje svih mogućnosti medija i načina njihovog funkcionisanja. Osposobljavanje za tumačenje medijskih poruka, razumevanje značenja medijskih sadržaja, razmišljanje o intencijama pošiljalaca poruka, izbegavanje stereotipa prilikom percepcije medijskih sadržaja, veštine su koje adolescenti ne poseduju, a čijim bi se ovladavanjem stekao preduslov za promišljenu percepciju i produkciju.

Srednja škola je poslednja vaspitno-obrazovna institucija u kojoj se, u skladu sa zakonskim okvirom, planira, ostvaruje, prati, usmerava i vrednuje kognitivni i psihološki razvoj pojedinca. Adolescencija je značajan period za formiranje političkih gledišta. U periodu adolescencije prvi put se ostvaruje pravo glasanja i učešća na političkim izborima. Iako se o adolescentima u medijima često govori, njihovo mesto u nacionalnoj strategiji Republike Srbije, reformama i drugim oblicima društvenog javnog delovanja organizovanog od strane države, marginalizovano je ili u potpunosti zanemareno, uprkos osetljivim razvojnim potrebama adolescenata i njihovom značaju za zajednicu.

Egzistencija adolescenata danas je, kao i njihova esencija, tesno vezana za medije. Današnji adolescenti u Srbiji upoznati su od najranijeg detinjstva sa multimedijalnim sadržajima. Zbog toga je i njihova percepcija medija znatno drugačija od percepcije istih medija od strane njihovih roditelja. Aktivnim svakodnevnim odnosom prema medijima, adolescenti danas podstiču globalnu medijatizaciju društva. Prema medijskoj poruci današnji adolescenti se odnose bez distance, integrišući je kao deo sebe, zbog čega su popularno nazvani „medijski integratoriˮ, „generacija Z (zet)ˮ i „milenijalciˮ. Prema genealoškoj vezi sa novim medijima oni su i „digitalni domorociˮ – internet je entitet njihove postojbine. Jezik prati puls kulture, a novonastala leksika ukazuje na potrebu društva da imenuje opšteprisutne pojave čije je prisustvo postalo društvena konstanta.

Nastavnicima adolescenata s početka 21. veka i kreatorima obrazovnih politika, socijalno determinisanoj grupi „digitalnih emigranataˮ, cinično se nameće pitanje – koja znanja o medijima možemo pružiti današnjim adolescentima, koja oni već ne poseduju? Današnji adolescenti su nekadašnja deca čiji se sluh već u prvoj godini života prilagodio zvucima muzike sa Jutjuba, čitaoci koji su pre okretanja strana knjige ovladali „svajpovanjemˮ, manuelnim pomeranjem slike na displeju. Ta deca danas su adolescenti, „multiskrineriˮ koji u neposrednoj realnoj komunikaciji, pri susretu sa nepoznanicom u diskursu sagovornika, do odgovora dolaze sad i odmah, pretraživanjem interneta na svom smartfonu.
Učitelj današnjih učenika prvog razreda osnovne škole ne može da pretpostavi koja će zanimanja za petnaest godina biti omogućena njegovim učenicima, kao ni koja će znanja za njihovo obavljanje biti potrebna. Na osnovu pravca i brzine društvenog razvoja jasno je da će današnji standardi znanja i kvalifikacija u različitim oblastima primarnu poziciju ustupiti određenim kompetencijama: digitalnoj, estetičkoj, kompetenciji za učenje, saradnju i komunikaciju, održivi razvoj, rešavanje problema, očuvanje zdravlja i sl. Među njima se već sada izdvaja značaj kompetencije za rad sa podacima i kompetencije za odgovorno učešće u demokratskom društvu, koje se zasnivaju na sposobnostima kritičkog mišljenja – veštini i strategijama selekcije, analizi, korišćenju informacija, interpretaciji i evaluaciji percipiranih sadržaja i, u skladu sa aktuelnom tendencijom, transpoziciji težišta saznanja sa sadržaja poruke na identifikovanje njenog pošiljaoca, odnosno njegovih intencija.

Zadatak nastavnika današnjih adolescenata nije ni malo lak. Njegova težina sadržana je u pitanju – kako naučiti adolescente da identifikuju medijske konstrukte, razdvoje ih od stvarnosti i tumače njihovo značenje? Odrastanje u drugoj polovini 20. veka, kompleksno i sistematično obrazovanje u „postojbiniˮ, nastavnicima, „digitalnim emigranatimaˮ, donelo je značajne mogućnosti za razvoj kritičkog mišljenja, tako značajne kognicije koja će, ispostaviće se, biti ugrožena na početku 21. veka. Razvijene kompetencije nastavnika za kritičko mišljenje i medijsku pismenost, preduslov je za pronalaženje odgovora na navedeno pitanje. Za razvijanje medijske pismenosti adolescenata i kritičkog promišljanja o medijima, neophodno je instruirano vođenje od strane stručnih nastavnika koji, pored predmetnospecifičnih kompetencija, poseduju i odgovarajuće medijske kompetencije. Uspeh na putu razvijanja medijske pismenosti učenika zavisi i od kvaliteta nastavno-metodičkih pristupa i funkcionalnosti didaktičkih materijala.

Odgovornost odraslih prema deci i adolescentima prepoznaje se i u obrazovnoj politici države. U sistemu obrazovanja u kojem je sticanje i unapređivanje medijske pismenosti učenika jedan od ciljeva nastave, očekivano je da se adolescenti razvijaju u slobodne građane sa uspostavljenom kritičkom svešću i uverenjem da je lični razvoj uzbudljiv i dragocen celoživotni proces.

Digitalna kultura, novi medijski prostori, medijsku pismenost postavljaju kao uslov za socijalno, emocionalno i psihološko preživljavanje u savremenom, medijacentrično koncipiranom svetu. Ovladavanjem veštinom medijske pismenosti, adolescenti će razumeti intencije u medijskim sadržajima i značenja medijskih poruka, zaštititi sebe od medijske manipulacije i uspeti da samosvesno i odgovorno participiraju u društvu čiji su činioci. Medijska pismenost u srednjem obrazovanju je navigacija kroz medijacentrično koncipiranu stvarnost.

U ključu Kantovih pitanja s početka teksta, medijskoj pismenosti kroz obrazovni sistem treba pristupiti, pre svega, iz etičke perspektive, uvažavajući,s jedne strane, mogućnosti i zamke digitalne medijacentrične epohe i, s druge, ciljeve zdravog društva – medijski pismene građane, koji kritički promišljaju stvarnost i aktivno participiraju u njoj.

Izvori:

  1. Na navedena pitanja Kant odgovara u „Kritici čistog umaˮ (ˮKritik der reinen Vernunftˮ, 1781), „Kritici praktičnog umaˮ (ˮKritik der praktischen Vernunftˮ, 1788) i „Kritici moći suđenjaˮ (ˮKritik der Urteilskraftˮ, 1790). Sva tri pitanja u navedenim delima centrirana su oko esencijalnog pitanja: Šta je čovek?
  2. Pod pojmom „alfanumerička pismenostˮ podrazumeva se kompetencija za pisanje slova i čitanja teksta.
  3. Pod ovim pojmom podrazumevaju se rođeni od 1995. godine do danas.
  4. Pojam „digitalni domorociˮ (digital natives) prvi put se pominje u radu „Digitalni domoroci, digitalni imigrantiˮ (ˮDigital Natives, Digital Immigrantsˮ), pisca i dizajnera softvera, Marka Prenskog (Marc Prensky). Nasuprot pojmu „digitalni domorociˮ, Prenski koristi pojam „digitalni emigrantiˮ, pod kojim podrazumeva korisnike novih medija, koji su, pored primarnih tradicionalnih načina komunikacije i saznanja, naknadno usvojili moderne alate, osvajajući na taj način mogućnosti digitalne platforme (Marc Prensky, ˮDigital Natives, Digital Immigrantˮ, On the Horizon, MCB University Press, Vol. 9 No. 5, 2001). Više o tome na: http://www.marcprensky.com/writing/Prensky, posećeno 12. avgusta 2019. god.
  5. Pod ovim pojmom podrazumevaju se rođeni od 1995. godine do danas.
  6. Pojam „digitalni domorociˮ (digital natives) prvi put se pominje u radu „Digitalni domoroci, digitalni imigrantiˮ (ˮDigital Natives, Digital Immigrantsˮ), pisca i dizajnera softvera, Marka Prenskog (Marc Prensky). Nasuprot pojmu „digitalni domorociˮ, Prenski koristi pojam „digitalni emigrantiˮ, pod kojim podrazumeva korisnike novih medija, koji su, pored primarnih tradicionalnih načina komunikacije i saznanja, naknadno usvojili moderne alate, osvajajući na taj način mogućnosti digitalne platforme (Marc Prensky, ˮDigital Natives, Digital Immigrantˮ, On the Horizon, MCB University Press, Vol. 9 No. 5, 2001). Više o tome na: http://www.marcprensky.com/writing/Prensky, posećeno 12. avgusta 2019. god.

Podelite