Site icon VISOKA ŠKOLA ZA KOMUNIKACIJE

Kami o slobodi medija

Jedno od važnih pravila filozofije, dostojne da je tako nazovemo, jeste da se nikada ne treba rasipati u suvišnim jadikovkama pred stanjem stvari koje se ne može izbeći. U Francuskoj danas više nije pitanje kako sačuvati slobodu štampe, nego kako u tome novinar, pred ukidanjem tih sloboda, može ostati slobodan. Problem se ne odnosi više na kolektiv. On se sada sve više tiče pojedinca. A upravo bismo ovde mogli odrediti uslove i metode preko kojih se sloboda može i usred rata i njegovog sužanjstva, ne samo sačuvati nego i izraziti.

Postoje četiri metode: Lucidnost, odbijanje, ironija i ustrajnost.

Lucidnost pretpostavlja otpor zanosima mržnje i kultu fatalnosti. Prema našem iskustvu sveta, sigurno je da se sve može izbeći. Sam rat, koji je ljudski fenomen, moće se u svakom trenutku izbeći ili zaustaviti ljudskim sredstvima. Dovoljno je poznavati istoriju evropske politike posljednjih godina da bismo bili sigurni da rat, kakav god on bio, ima jasne uzorke. Taj bistri pogled na stvari isključuje slepu mržnju i beznađe ostavljeno bez nadzora.

U 1939. slobodni novinar ne očajava i bori se za ono u šta veruje da je istinito kao da njegovo delovanje može uticati na tok događaja. Ne objavljuje ništa što bi moglo podstaći na mržnju ili izazvati očaj. Sve je to u njegovoj moći. Pred nadirućom plimom gluposti, nužno je isto tako suprostaviti se odbijanjem gluposti. Sve prisile ovog sveta ne mogu naterati imalo čestit duh da prihvati nepoštenje. Dakle, a i prema onome koliko poznajemo mehanizam kruženja informacija, lako se možemo uveriti u autentičnost svake vesti.

Upravo tome slobodni novinar mora pružiti svu svoju pažnju. Jer, ako ne može reći sve ono što misli, može ne reći ono što ne misli ili što smatra da je pogrešno. Prema tome jedan list se meri, kako prema onome što kaže, tako i prema onome što ne kaže. Ta potpuno negativna sloboda bez daljnjeg je najvažnija od svih, ako je znamo održati. Jer ona priprema dolazak prave slobode. Prema tome, nezavisni list obelodanjuje poreklo svojih informacija, pomaže čitaocima u njihovoj proceni, odbija propagandu, ukida uvrede, prikriva uniformisanost informacija komentarima, te, ukratko, služi istini u ljudskoj meri svojih snaga. Ta mera, koliko god da je relativna, dopušta mu barem da odbije ono na što ga nijedna sila na svetu ne bi mogla prisiliti: služiti laži.

Stižemo tako do ironije. Možemo načelno pretpostaviti da je duh koji ima naklonosti i sredstva za nametanje prisila neprobojan na ironiju. Ne vidimo baš da bi se Hitler, da se poslužimo samo jednim od brojnih primera, služio sokratovskom ironijom. Jednako je istina, dakle, da je ironija jedinstveno oružje protiv moćnika. Ona upotpunjuje odbijanje utoliko što dozvoljava ne da bi se odbacilo ono što je lažno, već da bi se često govorilo ono što je istinito. U 1939. slobodni novinar ne gaji previše iluzija o pameti onih koji ga ugnjetavaju. Pesimist je što se tiče čoveka. Istina, izrečena dogmatskim tonom, cenzuriše se devet od deset puta. Ista ta istina, izrečena u šali, cenzuriše se tek pet od deset puta.

Taj raspored poprilično tačno predstavlja sposobnosti čovekove inteligencije. Objašnjava zašto francuski listovi poput Le Merlea ili Le Canard enchainea (francuski satirični listovi) mogu redovno objavljivati hrabre članke kakve poznajemo. U 1939. slobodni novinar je, dakle, nužno ironičan, iako neretko protiv svoje volje. Ali istina i sloboda su zahtevne „konkubine“ budući da imaju malo ljubavnika. Nakon, što smo ukratko opisali to stanje duha, jasno je da se ono ne može uspešno održati bez minimalne doze ustrajnosti.

Niz prepreka stoji na putu slobodi izražavanja. Ali nisu najoštrije prepreke te koje bi mogle obeshrabriti duh. Jer pretnje, obustave i gonjenja uglavnom u Francuskoj dovode do suprotnog efekta od onog koji se želeo. Ali treba priznati da postoje obeshrabrujuće prepreke: Postojanost u gluposti, ustrojena mlitavost, agresivna ograničenost, da spomenemo samo neke. Tu se nalazi velika prepreka koju treba savladati. Ustrajnost je u ovom slučaju kardinalna vrlina. Kroz zanimljiv, ali i očigledan paradoks, stavlja se u službu objektivnosti i tolerancije.

To je, dakle, sklop pravila za očuvanje slobode sve do srži ropstva. A posle?, reći ćete. Posle? Ne žurimo previše. Kada bi samo svaki Francuz želeo u svom okruženju zadržati ono što smatra istinitim i pravednim, kada bi svojim malim udelom hteo pomoći u održavanju slobode, kada bi se odbio prepustiti i hteo istaći vlastitu volju, tad i tek tad bismo dobili ovaj rat, u punom smislu te reči.

Da, slobodni duh ovog veka često pribegava ironiji protiv svoje volje. Ali kako pronaći bilo šta šaljivo u ovom razdraženom svijetu? Vrlina čoveka jeste da se održi pred svim što ga poriče. Niko ne želi za dvadeset pet godina ponovo započeti dvostruko iskustvo iz 1914. i 1939. Treba dakle pokušati s potpuno novim metodama pravde i velikodušnosti. Ali one se iskazuju samo u već slobodnim srcima i u još pronicljivom duhu. Oblikovati ta srca i taj duh, ili ih možda samo probuditi, zadatak je istovremeno skroman i preuzetan koji zapada svakog nezavisnog čoveka. Treba ga se držati i ne gledati više napred. Istorija će ove napore uvažiti, a možda i neće. Ali, oni su učinjeni.

Podelite
Exit mobile version