Moderna medijska kultura preplavljena je ‘proizvodima’ oblikovanim po ukusu i meri potrošačke publike željne spektakla i senzacije. Društvo neminovno nameće medijski proizvedene slike stvarnosti koje obično nemaju mnogo dodirnih tačaka sa realnim životom, jer se gledalac dovodi u zabludu da prima sliku kao ‘čistu, neposrednu informaciju’, a ne kao ‘aktivnu proizvodnju znakova’.
Koliko se, s obzirom na takvo okruženje, novi mediji mogu izboriti za istinu i međusobni dijalog njihovih korisnika? Svaki komentar, lajkovanje, šerovanje, tagovanje može se sagledati kao aktivnost u domenu estetike, etike, politike, sporta, umetnosti, što predstavlja vrednosni vid izražavanja i komunikacije uz postizanje kompletnog estetskog efekta. Mediji savremenog informatičkog doba moraju se posmatrati kao sasvim novi estetski istraživački potencijal.
Nova virtuelna realnost u vizuelnim umetnostima, pa i medijima nastala je usled tehnološkog razvoja i ubrzanih promena u društvu. Pojava Interneta i interaktivnog komuniciranja i povezivanja korisnika na Mreži, omogućile su simulaciju novog sveta realnosti, a novo viđenje virtueliteta komunikaciju na daljinu, posmatranje realnog događaja uživo, preuzimanje sadržaja iz prošlosti itd.
Iako se televizija i dalje koristi za informisanje i zabavu, interaktivna komunikacija na Internetu prednjači nad ostalim vrstama komunikacije. Zato ideja o medijskom obrazovanju nije samo želja za edukacijom, proučavanjem specifičnosti informatičkog društva i medijske kulture. Medijsko obrazovanje postaje odbrana od raznih oblika manipulacije. Njime se promoviše javni interes vezan za slobodu izražavanja, štiti od medijski posredovanog oblikovanja svakodnevnog života, omogućava razlikovanje stvarnog od virtuelnog sveta, kao i ublažavanje posledica skrivenih/subliminalnih poruka koje opažamo ispod praga naše svesnosti. Krajnji rezultat jeste sprečavanje tradicionalnih i društvenih medija da publiku postmodernog društva pretvore u sredstvo manipulacije sa medijski formiranim sistemom mišljenja i vrednovanja.
Iz toga proizilazi potreba prilagođavanja komunikologa i kulturologa novim tehnološkim izazovima, potreba stalnog učenja i usavršavanja znanja u globalnom postmodernom društvu.
Vesna Milenković